SADRŽAJ:
Ugovori – Advokatska Kancelarija Jakovljević
Pod ugovorom uopšte podrazumeva se saglasna izjava volje dva ili više lica kojom se postiže neko pravno dejstvo. On je dvostrani pravni posao. Obligacioni ugovor je saglasnost volja dva ili više lica, kojom se postiže neko obligacionopravno dejstvo – ono se najčešće ogleda u zasnivanju, ali i u promeni ili gašenju nekog obligacionog odnosa.
PRINCIP SLOBODE UGOVARANJA
Princip slobode ugovaranja, koji vlada u obligacionom pravu, najvažniji je deo autonomije volje, budući da se ona ostvaruje pretežno preko ugovora. Sloboda ugovaranja označava mogućnost pravnih subjekata da svojom slobodnom voljom stvaraju pravnu normu koja ih obavezuje na određeno međusobno ponašanje. U tom smislu se i propisuje da su „strane u obligacionim odnosima slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji.“
Princip slobode ugovaranja se sastoji iz više različitih sloboda, od kojih su najvažnije: sloboda da se ugovor zaključi ili ne zaključi, sloboda izbora ugovornog partnera, sloboda uređivanja sadržine ugovora, sloboda izbora forme ugovora i načina njegovog zaključenja, sloboda odlučivanja o promeni i prestanku ugovora, sloboda izbora merodavnog prava, itd.
Sloboda ugovaranja nikada nije apsolutna, već je prate različita ograničenja. To je najpre jedno opšte ograničenje, prema kojem granicu slobode ugovaranja predstavljaju prinudni propisi, javni poredak i dobri običaji. Ugovori ne smeju biti protivni njima (iskorišćavanje monopolskog položaja i nelojalna konkurencija).
Zatim, sloboda ugovaranja je ograničena i skoro da i ne postoji kod ugovora koji se zaključuju na osnovu opštih uslova koje je sastavila jedna strana. Pravnim subjektima koji imaju monopolski položaj na tržištu – zakonom ili upravnim aktom im se nameće obaveza da zaključe odgovarajuće ugovore (javne službe – javni prevoz putnika i robe, komunalne i PTT usluge). Obavezu da zaključe ugovor o osiguranju u interesu trećih lica imaju i preduzeća koja vrše javni prevoz putnika, kao i vlasnici motornih i priključnih vozila i vazduhoplova.
Sloboda izbora ugovornog partnera ograničena je u korist lica koja imaju pravo prvenstva (npr. pravo preče kupovine).
Slobodu ugovaranja ograničava ponekad i zahtev da treće lice da saglasnost za zaključenje određenog ugovora (državni organ ili fizičko lice), kao i forma koju zakon traži za zaključenje neke vrste ugovora.
USLOVI ZA ZAKLJUČENJE UGOVORA
Za nastanak ugovora moraju biti ispunjeni određeni uslovi. Opšti uslovi (za svaki ugovor) se odnose na: sposobnost ugovaranja ugovornika, saglasnost volja, predmet ugovora i osnov ugovora. Pored ovih, za zaključenje nekih ugovora mogu se zahtevati i neki drugi, posebni uslovi, kao što su: određena forma (najčešće pisana), predaja stvari (realna forma) ili saglasnost nekog trećeg.
OPŠTI USLOVI
1) SPOSOBNOST UGOVARANJA UGOVORNIKA
Sposobnost ugovaranja znači da lice koje zaključuje ugovor poseduje poslovnu sposobnost koja se zakonom zahteva za zaključenje određenog ugovora. Sve o tome u Uvodu u građansko pravo.
Za sposobnost ugovaranja pravnih lica karakteristično je da ona mogu zaključivati ugovore u pravnom prometu samo u okviru svoje pravne sposobnosti, jer u protivnom zaključen ugovor nema pravno dejstvo, a savesnoj strani se priznaje samo pravo na naknadu štete koju je pretrpela zbog zaključenja takvog ugovora.
2) SAGLASNOST VOLJA
Za nastanak ugovora, kao dvostranog pravnog posla, neophodna je izjava volje obe ugovorne strane – ali i da se njihove izjave poklapaju, s tim što one ne treba da budu podudarne po svojoj sadržini, nego po svom cilju. Takva podudarnost izjava volja naziva se saglasnost (consensus).
Do saglasnosti volja dolazi tako što jedna strana predlaže drugoj strani da zaključe ugovor, a druga strana prihvata taj predlog. Prva izjava volje predstavlja ponudu, a druga prihvatanje ponude. Međutim, ponudi i njenom prihvatanju ponekad prethode pregovori za zaključenje ugovora.
S obzirom da su ponuda i njen prihvat izjava volje, na njih se odnose i opšta pravila koja se odnose na izjavu volje.
– Volja podrazumeva svest ugovornika o značaju radnje koju preduzimaju i htenje te radnje;
– Volja mora biti ozbiljna (da nije prosta želja ili šala), stvarna (da nije prividna), slobodna (da lice koje je izjavljuje nije žrtva zablude, prevare ili prinude) i da je upućena na nešto što je moguće ostvariti.
– Volja mora biti stvarna i izjavljenja. Izjava je obično u skladu sa stvarnom voljom. Međutim, u slučaju nesklada, savremeno pravo daje prednost izjavljenoj volji (teorija izjave) ali ne zanemaruje potpuno ni stvarnu volju (teorija volje), jer vodi računa ne samo o okolnostima koje su onemogućile slobodno obrazovanje volje (pretnja, prinuda), već i o onim koje su uticale da se ona obrazuje pogrešno (zabluda, prevara).
Prema ZOO relevantna je izjavljenja volja, ali ukoliko ona ne odgovara unutrašnjoj volji zbog pretnje, bitne zablude ili prevare, uzima se u obzir unutrašnja volja i takav pravni posao je rušljiv.
Volju je moguće izraziti aktivnim i pasivnim ponašanjem. Aktivnim se izražava izričito (direktno) – usmeno izgovorenim rečima, napisanim rečima, odnosno uobičajenim znacima, i prećutno (indirektno) – konkludentne radnje (radnje iz kojih proizilazi određena volja). Kod pasivnog izražavanja danas važi pravilo: ko ćuti smatra se da ne pristaje. Ali i tu ima izuzetaka.
Zaključak
Kada se radi o različitim vrstama ugovora značajno je pomenuti i prava iz radnog odnosa, važno je da se razumeju specifičnosti svakog ugovora. Ugovor o radu je ključan dokument koji se zaključuje između poslodavca i zaposlenog, regulisan Zakonom o radu. To znači da se prava i obaveze zaposlenog jasno definišu, posebno kada se radi o ugovoru na određeno vreme ili ugovoru o delu.
Prava iz radnog odnosa koje se regulišu ugovorom o radu uključuju različite aspekte radnog angažmana, dok ugovor o delu obuhvata specifične zadatke i projekte za koje je radnik angažovan. Kada se zaključuje ugovor o delu, važno je da se u njemu jasno definišu uslovi pod kojima se posao obavlja, kao i obaveze koje je radnik preuzeo. Ugovor na određeno vreme, s druge strane, precizira trajanje radnog odnosa i uslove za eventualno produženje ili raskid.
Da se u potpunosti ispoštuju zakonski okviri, svaki ugovor koji se zaključuje mora biti u skladu sa zakonom o radu i ostalim relevantnim zakonima. Ovo je posebno važno za ugovore koji se odnose na specifične poslove i projekte za koje je radnik angažovan. Prava iz radnog odnosa koja se definišu ovim ugovorima imaju za cilj zaštitu oba učesnika u radnom odnosu i obezbeđuju jasnoću i pravnu sigurnost.